# vekikuva

Dragi Ti koji čitaš, unaprijed upozoravam da ovaj post neću namjerno pisat književnim hrvatskim jezikom,  jerbo kad se u Dalmaciji govori o spizi ,a virujem da je i u Vas doma tako, možeš jedino na svom dijalektu, u mom slučaju -splitskom.Tako za mene komarča nikad neće bit orada, pinjur nikad neće bit vilica, niti će poma ikada bit rajčica, ka´ šta i panceta neće bit slan´na, jedina hrvatska rič sa duplin N!
Kuvam od svoje dvanaeste... Krenilo je ka´ sila prilika, a danas je to velika ljubav bez koje ne mogu zamislit svoj dan!Odrasla sam u familiji di se se uvik lipo kužinavalo, di je dvor mirisa na šalšu,di se barenko dan-dva  unaprid planiralo šta će bit sutra za obid, di su nam domaće kokoše putovale iz Slavonije,a po neposipani kumpir se vozilo minimalno sto kilometara do okolnih sela, u lokalnih babetina! Verduru su mater i otac uvik sadili sami, imali smo mižerju od vrtla, a danas iz njega beremo svi mi najuži u familiji! Više smo ribe izili nego nan je dlaka na glavi jer šjor Jadrić , olitiga moj pape, cili život lovi na tunju u kajiću isprid kuće!  Za mene  hranjenje i lipo servirana hrana predstavlja ritual i neku vrstu malenog obreda u kojem osim nepca uživaju sva moja osjetila.Još ka malu mater me naučila kako se stol triba uvik lipo postavit( nebitno jel´dolaze gosti ili ne) tavaja mora bit uštirkana, bez fleka i maća, čaše i beštek ispolirani, ubrusi ispeglani , a u rosvajnim ovalima se moraš ogledat ka u ogledalu! Srića da više nisu u modi! Kuća bez cvića i oštrog noža su ka´ muškarac bez brkova. Na cviće smo ja, sestra i mater potrošile dotu Svete Ane, a poneki put brstilo se i u susida kad bi se malo smračilo! Plastično i sušeno nikad nije dolazilo u obzir!
...jebo kuću u koju niko ne ulazi, jebo ženu koja ne zna doma  pozvat društvo, najest ih, zabavit i nasmijane poslat doma!  U nas se mezi s prijateljima više puta na tjedan, pa sam tako sam mic po mic obolila od manije slikavanja spize,kako bi se u nedostatku vrimena mogla podsjetit šta ću kuvat. Za čas se čovik u današnje vrime uvali u ritam svakodnevnice i  onda skužiš da vrtiš pet istih jela,pa sam  tako slike počela spremat pod hashtag #vekikuva na mom omiljenom Instagramu-jedinom krivcu koje me otrgnuo s Bloggera! Ja nisam food blogger kao što neki misle, ja sam teški amater s gurmanskim sklonostima i zato sam odbila ponudu da prošlo lito jednoj gospođi sa Hvara  kuvam u njenom malom restorančiću , iako je ona uporno tvrdila da nemam šta falit, a ona šta za izgubit! Hobije rijetko kad uspijem pretvorit u posao, da li zbog zasićenosti koja trenutno vlada na tržištu, ili zbog linosti i komoditeta kojeg uživam , ali želja mi je jednog dana s mužem otvorit malenu zalogajnicu,trattoriu,konobicu ili tako nešto slično... Onako, par stolova, za naš gušt, probrana ekipa, sve domaće! Od muža sam usavršila kuvanje.On je majstor za ribu i meso i naše tradicionalne specijalitete kojima obavezno doda svoj osobni potpis koji nerijetko iznenadi i one najzahtijevnije, a ja više volim eksperimentirat i upoznavat nove gasto kulture. Do sada sam isprobala razne vrste prehrane; po krvnim grupama, bezglutena, lchf, palleo, a zadržala sam se na našoj mediteranskoj za koju vjerujem da mi čini dobro. Režim bilo kakve vrste ne podnosim, osim ako se ne radi o sačuvajbože bolesti!  Pazim što jedemo, ali isto tako uzmen oduška kad god triba! Za kolače nisam neki maher, a da vam pravo rečen u slatkon neman mire pa ga radije  izbjegavan u širokon luku! Al ´kad navalin u stanju san pojist i cili Kraš Ekpress na žlicu! Hrana je dosta skupa u Hrvata.U dućanu za sto kuna ne moš ´kupit ništa ,a  na peškariji i pazaru možeš i za 40 kuna sklopit lipi obrok za dvoje! Kad spreman neku finu večeru koji put zažalin šta nisam taj dan kupila one lipe cipele iz izloga nego sam sve utpala u guzicu, al onda dođe ekipa, cila kuća zavonja, planu dvi-tri boce vina, davimo se o´smija i onda pomisliš jebo cipele ko´ ovo more platit! Znam da nije situacija svima ista i da ljudi jedva spajaju kraj s krajem,ali bit je samo i isključivo u druženju pa makar na stolu bile samo kokice , palačinke ili kranjske kobase sa senfon! Nitko od nas nije odmoran, svima nam je puna kapa trke i priše, i razumin kad se ljudima ne da doć ni pozvat u goste, ali me rastužuje činjenica da se tako lako predajemo u ruke mešineriji današnjeg vrimena, depresiji i melankoliji i manifestiramo se kao spodobe koje grčevito nastoje pobijedit u utrci s vremenom! Zar to nije lipše u društvu, za stolom, ma koliko on skroman bio?!
Poruka dana :

Danas  živi, danas veseli se,oslobodi vlastito srce da ti život ne ovisi o tisuću i jednoj bezvrijednosti!

Slike:Veki